ОКТОБАРСКА СЕДНИЦA (26. октобар 2012.)

ОКТОБАРСКА СЕДНИЦA 26.10.2012.

После пријема тројице истакнутих руских академика, Српска Краљевска Академија научника и уметника, ојачана је приступањем четворице нових еминентних чланова. Десило се то на њеној свечаној седници 28. октобра 2012. године у просторијама Министарства дијаспоре и вера Србије у Београду. На овом скупу уз бурно одобравање присутних, Професор др Мирко Керкез, постао је редовни члан Академије, а књижевник Љубиша Ђидић, дописни члан, док су примаријус др Саша Патрногић и примаријус др Драган Пајић постали кандидати - стручни сарадници. Академија је и тројици својих сарадника, Секули Крстајићу, Драгану Илиоском и Петру Чупковићу, за значајан допринос у оснивању и раду, доделила захвалнице.

Свечана седница Академије почела је већ уобичајеном добродошлицом са погачом и сољу, које су у рукама држале чланице КУД ,,Свети Сава“ из Миријева. Потом је отпеван ,,Оче наш...“ , а духовник Академије протојереј ставрофор Зарије Зарић, благословио је рад ове седнице, и захвалио се присутнима благосиљајући и нове чланове ове инстутиције, и оне који су добили захвалнице, и све присутне.

Отварајући седницу, председавајући академик Драган Дамјановић, нагласио је да је посебно срећан што се Академија шири, и јача, баш онако како се то и очекивало још у време њеног оснивања.

-Ево, није прошло ни месец дана од како смо у гостима имали нашу браћу и нове чланове из Руске Федерације, академике Палејева и Агафонова, а данас могу да вам кажем да смо и на њихову иницијативу озбиљно започели припреме да се и у Москви отвори одељење наше Академије. Али о томе ћемо више на наредној седници, када ћемо предложити и чланове, који ће уз академика Светомира Стожинићи, реализовати овај договор. Тада ћемо озваничити и предлог Већа академика за именовање потпредседника Академије, за научна питања, уз напомену да су створени услови и за конституисање Одљења медицинских наука, када ћемо именовати и секретара овог Одељења. А глас о оваквима какви смо, стигао је и до Америке, одакле су нам претходних дана понудили да се у САД, у нашој дијаспори, такође успостави истурено Одељење наше Академије - рекао је Дамјановић, поздрављајући све присутне међу којима су, уз сталне чланове Академије, били и Војо Јефтимијевић, председник Покрета за Космет у Србији и Небојша Николић, директор Издавачког предузећа ,,Рад“ , који је понудио сарадњу са Академијом.

Потом је Дамјановић пренео и поздраве Милоша Станковића, члана Академије, који се налази у Јапану, на Међународном скупу генија, уз напомену да му жели да се у Србију врати и са новом, осмом златном медаљом.

Седница је настављена тако што је академик Васо Антуновић, у својству ментора , а на основу одлуке комисије Научног већа - академика Бранислава Талића, председника, и чланова академика Стојана Секулића и академика Стевана Јовића - представио окупљенима животни пут и научно дело професора др Мирка Керкеза, познатог и најширој јавности као врсног хирурга.

-Професор др Мирко Керкез, рођен је у Смољану, код Босанског Петровца. Медицински факултет завршио је у Београду 1979. а по завршетку лекарског стажа у Крупњу од 1981. је стално запослен на Првој хирушкој клиници КБЦ у Београду. Специјализацију из опште хирургије завршио је 1985 са одличним успехом, а доктор медицинских наука постао је 1996 године одбранивши дисертацију под насловом ,, Интрахепатична литијаза, дијагностика и хируршјко лечење“. За асистента на предмету хирургија изабран је 1997 а доцент је постао 2007. За ванредног професора на катедри изабран је 2012 године. Иначе, професор Керкез тренутно обавља функције начелника Првог одељења Прве хируршке клинике КЦС и заменика директора Клиничког центра Србије. Више од деценију и по је шеф хируршке екипе у Ургентном центру КЦС. Објавио је велики број стручних и научних радова, како у домаћим тако и у страним часописима. Члан је Хирурушке секције Српског лекарског друштва. Професор Керкез је био и ментор у изради више завршних радова специјалистичких академских студија из хируршке анатоманије, као и магистарских теза и докторских дисертација. Главни је истраживач на пројекту ,, Корелација MANNHEIM перитонитис индекса и SOFA скора у процени тежине перитонитиса, појаве системских компликација и исхода лечења болесника са перитонитисом“. Као истраживач учествује у мултидисциплинарном пројекту Министараства науке и технологије Републике Србије под називом ,,Утицај биометеоролошких фаза на здравље људи“, за пројектни период 2011 - 2015 године. Добитник је Златне плакете општине Крупањ- рекао је, између осталога, академик Антуновић.

У својој веома атрактивној приступној беседи, новоизабрани академик Мирко Керкез, показао је окупљенима једну од својих најновијих операција, насловљавајући је као ,,Редак случај апсцеса јетре ,,. На илустративан начин појаснио је како изгледа један од хируршких захвата какви су и у нашој и у светској пракси права реткост. У литератури их укупно до сада има свега 25.

-Заиста су у пракси ретке овакве операције. Без обзира на све анализе и податке добијене снимањима модерном медицинском техником, у ове захвате се од почетка улази а да се не зна шта ће се на крају открити. У овој прилици то је била једна обична чачкалица која је у дугом временском периоду представљала велике невоље пацијенту - рекао је новоизабрани академик Мирко Керкез, напоменувши да је пацијент убрзо потпуно оздравио, и да се то десило не тако давно, пре ове свечане седнице Академије.

Његов наступ побудио је огромно интересовање колега из своје струке, али и свих осталих чланова и присутних гостију.

Потом је академик Раденко Круљ, у својству ментора, говорио о животу и делу Љубише Ђидића, песника, књижевника, публицисте, историчара и дугогодишњег директора Издавачке куће ,,Багдала,, из Крушевца.

-Љубиша Ђидић је веома познато познато име у нашој културној јавности. Написао је велики број песама и романа, то је низ од 40 прелепо вредних књига, и свака је испуњена огромном духовном снагом и лепотом. Ми га познајемо и као веома ангажованог актера и иницијатора бројних културних и уметничких манифестација у Крушевцу и у целој Србији. Има ли неког да није чуо за Видовданске вечери на ,,Слободишту“ покрај Крушевца, а нашем лауреату Ђидићу своју богату заоставштину слика из Косовског циклуса, завештао је и наш славни сликар Милић од Мачве - рекао је, између осталог, академик Раденко Круљ.

У приступној беседи, нови члан Српске Краљевске Академије научника и уметника, Љубиша Ђидић, говорио је, надахнутим речима о времену у којем живимо, и у којем је саткана и саздана и наша прошлост и наша будућност. Осврнуо се и на Слово љубве, мерећи кроз њега садашњост, и покушавајући да досегне до времена која би могла доћи.

-Покушао бих у овом малом обраћању, малог приношенија под насловом ДЕЈСТВО СЛОВА ЉУБВЕ НА 2012. г. да видим с оне стране ове најлепше српске средњовековне љубавне песме, наш садашњи друштвени и духовни тренутак у посланици којој се навршило свих шест векова (тачније 603 године). Прва Деспотова тензија у песми је окупљање око неких универзалних вредносница. Људска нада, тежња ка узвишеном, потреба за поправљањем, љубав као непрестаница, мир, спокој и разрешење у Богу. И многе друге узвишенице, с дејствима позитивних енергија на човеков микрокосмос у којима песник тражи своје премошћење у насловну синтагму Слово љубве. Међутим, до тих категорија се долази кад се катарзично објасни начин како савладати своју унутрашњу агонију, своје реално у свету Деспотовог времена, баш као и у нашем. У односу на ове узвишенице, ако говоримо о уметничком виђењу, свако време је оно које бисмо заменили другим, оно којим пишчева визија исправља постојећи свет. Лепота тог чина, додуше, није спасила ниједан рат, ми, хвала Богу, ни овај нови век нисмо зачели без те потребне непотребе, али лепота (чак и по Достојевском) то је можда спасоносно чинила са оним ратовима за које не знамо. Ипак писцу је пречи бол или непребол и сав други пратећи материјал у духовном метаболизму од којег гради своју књижевну зграду. Деспот је, можда једног овако лепог дана с јесени 1409, окружен дебелим зидовима очевог дома у Крушевцу писао посланицу љубави, а био окружен завишћу ближњих и зараћеном браћом, с велможама који су на комаде разграбљивали царство, баш као и данас, посебно оним најмилијим , нешто млађим Вуком, завидним баш као и данас, био окружен Турцима и њиховим апетитима, баш као и ми сада,макар да се више не зову Турци, па онда користољубивим Угрима на северу, баш као и данас, макар да се тако данас не зову, подлим Арбанасима, и лажљивим Млецима, у ширем смислу, макар да се некако тако и данас зову.             Реалности које се и данас понављају. Колико би било упрошћено или вулгарно претпоставити из Деспотовог Слова Љубве данашњу Европу и после толико времена видети у њој данашњу Србију. Србију Слова љубве...Славећи своје поразе, и онај из 1389, и онај из 1999, као чин моралног искупљења и божје правде, ми се ипак доказујемо као заједница народа достојна нечег где се није оскрнавила душом. Данашња Европа још није сазрела да то схвати. У Слову Љубве та реалност се обистињава као заоставштина за будућност. Реална је, нажалост, српска неслога, верни пратилац нечег што човеку мора бити туђе, али изгледа српском народу историјски усађена (да ли ту има генске необјашњивости, или се нисмо снашли у духовности). Да се слатко не забављамо сопственом неслогом, можда периферија Европе не би била на српском Балкану, већ даље. Реална је била издаја, за коју Данте има најгори круг свог пакла, а и српски гуслар није мање вредновао ову појаву због које Вук Бранковић у оно честито време још гори у паклу, иако се данас,нечеститиг времена, та категорија нешто умножила и више ни у пакао не верује. Реална је била мржња, због чега бих са још већом дозом мучнине понављао претходну реченицу. Али је реална била и жудња ка љубави, спаситељици, због чега бих делио то његово кликтање ка срећи, јер ју је он производио из дистанце једног агоничног стања, из једног свеумирућег стања, али не и из смртног чина, јер још увек прозрачује енергију наде, јер је изриче, да љубав постоји, јер постоји и Христу у којем види свеобјединитеља, никад није све завршено, постоји опет, између никад и опет има оних пропланака у мрачној српској шуми у којој се сунчано можемо окупити. „Е да би се опет састали, опет да се видимо, опет љубављу да се сјединимо у том самом Христу Богу нашем...“ кликће Деспот...Реално је, дакле, било непостојање љубави...Ако историја не зна одговор, историјску победу мора потражити у светом слову светог Слова љувбе у духовности којом побеђујемо свих ових шест векова...Нека ова Академија на том трагу налази себе- рекао је на крају приступне беседе Љубиша Ђидић, новоизабрани члан Академије.

У два наврата свечана седница била је обогаћена наступима КУД ,,Свети Сава,, из Миријева, чији се уметнички директор Слободан Мирковић, латио да сарађује са Академијом. Извинувши се што је у време одржавања ове седнице морао да буде у Канади, господин Мирковић, тачније његова блиска сарадница госпођа Драгана Мирковић, послала је трочлану групу девојака, предвођену Мајом Ивановић, дипломираним етномузикологом. Маја, Зага Тришовић и Катарина Марјановић , певале су неколико песама на традиционалним српским основама, и убрале велики аплауз, као и њихова колегиница Бојана која је, ревносно, попут правог домаћина, госте дочекивала са осмехом на уснама, и погачом ру куци.

Академик Стојан Секулић је, након овог надахнутог музичког дела, представио двојицу нових кандидата - стручних сарадника Академије: примаријуса др Сашу Патрногића и примаријуса др Драгана Пајића. Академик Секулић није крио задовољство што му се указала прилика да говори о колегама за које је рекао да уживају велики углед и међу пацијентима и међу лекарима, и да су тај углед изборили несебичним трудом, хуманошћу, етиком и племенитошћу.

-Они су два изванредна примера који показују да је истински прави и вредан само онај лекар који је истовремено и добар човек. На тој основи колеге Патрногић и Пајић изградили су углед и каријеру у мери којом могу само да се поносе, и да даље напредеују стазом угледа - рекао је академик Секулић.

Онда је почасни председник академик Светомир Стожинић, уручио Повеље за пријем у Академију новим члановима, и захвалнице тројици заслужних пријатеља ове институције. Најпре је, напомињући да говори из угла лекара, бираним речима изразио задовољство стручношћу и посвећености науци нових чланова, на духовит начин описао време у којем се под амблемом ове Академије окупљају добри људи и стручњаци. Подсетио је и да Српској Краљевској Академији предстоји ширење кроз отварање истурених одељења, и то најпре ка Москви, о чему ће се подробно разговарати на следећој седници Академије.

Бурним аплаузом поздрављено је ново обраћање академика Мирка Керкеза, у којем се он захвалио у своје и у име нових чланова, и казао:

-Заиста сам поносан што сам члан ове Академије. Учинићу све што је у оквиру мојих могућности за углед ове институције, за њен напредак, њено ширење, и за остварење принципа који су красили некадашњу Српску Краљевску Академију, као прву академију која је настала у то време на Балкану. А ти принципи и тада су, а и данас могу да воде препороду ове наше државе, њених инстутуција, и напретку здравог породичног живота, што су основни темељи за узлет науке, технике, и уметности, па и сваког појединца коме је стало до властите личности, породице, државе и нације .

Како је свечана седница Академије привођена крају, председник Дамјановић, искористио је прилику да свима, посебно онима којима је то крсна слава, честита празник Свете Петке, који се светкује на сутрашњи дан. Протојереј ставрофор Зарије Зарић и студент теологије Стефан Дамјановић, отпевали су и Тропар посвећен овој светици, са огромним угледом не само у српском роду, чијег је она порекла, него и међу православним народом Русије, Румуније, Украјине, Белорусије, Бугарске, Грчке, Кипра, Црне Горе, Републике Српске и многих других земаља.

По већ устаљеном обичају, учеснике свечане седнице на крају је, у холу, чекало скромно послужење. Следећа седница је најављена за другу половину новембра.

Posted in Седнице / Meeting.