ПОКЛОЊЕЊЕ СЕНИМА СРПСКИХ СТРАДАЛНИКА

Представници Српске Краљевске Академије научника и уметника, академици Драган Дамјановић и Мирко Керкез, посетили су ових јулских дана света српска места у Грчкој: Свету Гору - Хиландар, Зејтинлик, острво Видо, Српску кућу и породицу Грка у Крфу , чији је предак заветовао потомке да не обрађују и не продају њиву која се налази у центру града а на којој су, својевремено, биле похрањене кости српске деце и њихових родитеља, страдалих после албанске голготе.

На Петровдан Лета Господњег 2015 године академик Драган Дамјановић, на српском светом месту Зејтинлику, уручио је Орден Милунке Савић, легендарном чувару српског гробља Ђорђу Михаиловићу (88). Ђорђе Михаиловић који већ 55 година води бригу о српском гробљу у Солуну, примио је одликовање у свом маленом стану преко пута гробља у соби из које се види овај комплекс. Видно исцрпљен и болестан, недавно је на свој захтев изашао из болнице у жељи да се не одваја много од места где је читави живот провео. Ђорђе Михаиловић је трећа генерација његове породице која одржава гробље. Његов деда Саво Михаиловић, Србин из Грбља код Боке Которске, сакупљао је кости својих мртвих другова изгинулих на Солунском фронту и похрањивао их на легендарном Зејтинлику. Његов син Ђуро, отац Ђорђа, је током Другог светског рата сачувао гробље од пљачке нациста, одржавао га све до смрти 1961. када је сахрањен поред свог оца Сава на Зејтинилику и оставио га у завет на чување свом сину Ђорђу који већ пет и по деценија истрајава у овом послу. Михаиловићи немају мушког наследника који би преузео одржавање гробља, али на срећу нашао се човек који ће наставити традицију Михаиловића.

Предраг Недељковић (47) из Краљева, некадашњи новинар, полиглота, и човек који се предано бави српском историјом и поготово Првим светским ратом, пре једанест година је дошао у Солун. Ту је и основао породицу са једном Гркињом и заветовао се да ће он, и након Михаиловића, одржавати гробље на Зејтинилику.

Очекивали смо да ћемо Ђорђа Михаиловића затећи на свом радном месту да му уручимо Орден Академије за његово заиста велико витештво, и Велику Повељу. Међутим, на улазу у маузолеј са капелом и костурницом, затичемо његову жену госпођу Фатини која нас обавештава да је Ђорђе на кућном лечењу у стану преко пута гробља. Заједно са Недељковићем, који полако преузима послове, одлазимо у малени стан на трећем спрату зграде. Видно узбуђен, пошто су му две унуке, студенткиње, Фатини и Антипа, које солидно говоре наш језик, објасниле да долазимо у име Српске Краљевске Академије научника и уметника СКАНУ, преносећи му најтоплије поздраве свих њених чланова, Ђорђе устаје са постеље, облачи српску униформу, ставља шајкачу на главу и пружа нам старачку руку. Кажемо, ту смо, да му предамо једну од годишњих награда Академије, Орден Милунке Савић и Повељу, а њему брада здрхта, у оку заискри суза, дубоко уздахну:

-Е, та српска хероина је на Зејтинлик долазила сваке године 11. новембра када се

обележава Дан примирја у Првом светском рату. Добро је да сте установили Орден у њено име јер она је легенда. То је жена једном јунак, борац, ратник, паћеник и опет вечити српски јунак - каже испрекиданим гласом .

Орден целива, ставља га око врата, а повељу поред слика Патријарха Српског господина Иринеја, двојице грчких владика и Игумана манастира Хиландар, оца Методија.

-Орден Милунке Савић сам, значи, добио први ја. Носићу га док сам жив, а онда оставити завет да и он и Повеља буду тамо где им је место у крипти маузолеја. Хвала вам на овој великој части. - стеже нас дрхтавом старачком руком, и седа на постељу.

Са Ђорђем остајемо кратко имајући у виду да је доста исцрпљен.

Кроз Зејтинлик нас води његов наследник Предраг Недељковић. Прича:

-Овде сам дошао на Конкурс Министарства за рад и борачка питања Владе Србије пре непуну годину дана. Од Ђорђа сам много научио. Он много зна о скоро свима од око осам хиљада овде сахрањених наших војника, али и браћи Русима који заједно почивају на овом месту, њих око четири стотине, међу којима и два генерала. Цео живот је посветио трагајући за њиховим судбинама, и њима. Овде долазе потомци те славне генерације која је преко Солуна решила исход великог рата и задивила тадашњи свет својим јунаштвом. У обавези сам, а то ми чини посебну част и задовољство, да им и ја као Ђорђе причам колико год то могу и шта још будем научио о њиховим прецима. Ђорђе је ту велика енциклопедија и помно бележим све шта ми казује. Моје радно време је од праскозорја до сутона.Ово није само озбиљан посао, већ највећа могућа част сваког Србина! У изучавање учешћа Срба у пробоју Солунског фронта све се више укључују наши а и грчки историчари. Прикупио сам много старих и доста нових поједности, јер оно што се овде догодило не сме да се заборави - казује Недељковић.

После обиласка српских и руских алеја, поглед нам стаде на Енглеско и Православни крст који надвисује све споменике у том делу. Недељковић нам објашњава:

-То је споменик енглеској болничарки госпођи Харлеј, која је из Уједињеног Краљевства дошла на Солун да помаже српској витешкој војсци. Погинула је превијајући српске рањенике у бомбрадовању Битоља 1917. године.Онда стаје поред споменика и заједно читамо:

„Великој добротворки српског народа, госпођи Харлеј...

Велика жено, на твоме гробу уместо цвећа српска захвалност вечно ће цвати, за Твоја дела и Твоје име, покољења ће далека знати.“

У потпису:

„Српски официри допунске команде“.

Поклањамо се сенима ове велике жене, и у знак пијетета са британског одлазимо до ограде алеја француских војника, са осам хиљада споменика.

Кроз главу нам промиче она чувена наредба комаданта Јужног фронта генерала Франшеа Депереа који је свету саопштио у чувеном Коминикеу са јужног ратишта: „Српска војска је пробила Солунски фронт и у таласима, љубећи родну груду, јуриша кроз Србију. Наредио сам да се зауставе јер не може да је сустигне ни француска коњица.„

Подсећамо на то Недељковића, а он беспоговорно потврђује. Присећамо се: Ништа мање чувен је Коминике Франша Депереа и онај кад је српска војска дошла пред јако немачко утврђење у Нишу, односно на нишкој тврђави. Тада је писмено наредио да се српска пешадија заустави. Међутим, сутрадан је морао да исправља своју наредбу новим славодобитним саопштењем за читави свет да је Српска војска на јуриш осовојила Ниш и невиђеном брзином јуриша ка својој престоници Београду.

Закључујемо: Михаиловићи а и Недељковић имају на кога да чувају успомене. На најславнију генерацију Срба у новој историји.

Академик Мирко Керкез посетио је острво Видо и маузолеј - плаву гробницу у којој је на „вечној стражи“ 7751 српски војник . С пуштањем великог букета цвећа у море у име Српске Краљевске Академије научника и уметника, одата је пошта свим страдалим српским ратницима. Затим је академик Керкез посетио породицу Грка која већ сто година чува успомену на српске страдалнике у овом крају Грчке. Њихов предак је заветовао своје потомство да никада не обрађују или случајно продају њиву на којој је било сахрањено више десетина Срба, и српске деце. Ова површина у центру Крфа данас по тржишној цени има милионску вредност, али они и не помишљају да је приведу било каквој намени и заветују и своје потомство да оно остане само костурница - дужно поштовање у знак сећања на храбре страдалнике једног времена. Академик Керкез посетио је и Српску кућу у Крфу, која је музеј посвећен страдању српске војске у Албанској голготи и, уједно, почасни конзулат Србије.

Представници Српске Краљевске Академије су пренели став Академије да ће у времену које долази свим представницима који са посебном пажњом чувају успомену на сени и једно страдално јуначко време српских ратника, уручити посебна признања.

Posted in Путовања / Travels.